Медицинска сестра Карен Метјуз је пожурила у порођајну салу, срце јој је убрзано куцало од узбуђења. Када су се три бебе родиле, Карен је погледала девојчицу. Изгледала је тужно. Карен је остала тужна наредних неколико дана. Карен је могла да разуме. Бити тинејџерка мама је било тешко. Помагала је девојчици колико је могла тако што је спуштала једну бебу како би могла да нахрани другу. Карен је такође приметила да нико није дошао да види тројке откако су се родиле. Било је веома тужно. Сваког дана би проверавала њу и тројке. Онда, једног дана, девојчица се одмах осмехнула Карен. Да ли је ово прилика којој се надала?
„Шерон, лепо те је видети како се смешиш“, рекла је Карен нежно, седајући поред ње. „Да ли постоји нешто о чему желиш да разговарамо?“
Карен је била на пола свог посла када је ушла у Шеронин ходник. Али на крају ходника, видела је нешто што ју је навело на размишљање. Младић је стајао испред Шеронине собе, завирујући унутра пре него што је нервозно почео да корача напред-назад. Ко је он био?
Карен је знала да не може да дозволи да јој човек промакне. Потрчала је за њим, вичући: „Хеј! Стој!“ Викала је за њим.
Човек је почео да трчи када је видео да је медицинска сестра одмах иза њега, али, на Каренину несрећу, успео је да побегне.
„Слушај“, почела је Карен.
„Један човек је дошао овде малопре. Посматрао те је са врата“, Шерон се намрштила на њене речи. „Човек је носио дуксерицу, а када сам кренула да га суочим, побегао је. Да ли знаш ко би он могао бити?“ Није била спремна за одговор.
Шерон је дубоко удахнула и климнула главом. „Да, видела сам га овде раније. Он је неко ко више није у мом животу“, открила је.
Док је Шерон говорила, Карен је пажљиво слушала, пружајући утеху и охрабрење кад год је могла. Сазнала је о Шеронином компликованом односу са родитељима, чињеници да јој отац није био у близини и о огромној одговорности коју је имала на својим младим плећима.
Одлучила је да прими Шерон код себе. То је било једино што јој је пало на памет у том тренутку. Девојчици је био потребан неко да брине о њој и њеним бебама, а Карен је била срећна да помогне.
Шерон је у почетку била несигурна јер се све ово дешавало тако брзо. Међутим, како јој је Карен помагала да се осећа као код куће, Шерон је осетила наду.
Шерон је била запањена када је видела људе које није познавала како се удружују да јој помогну када је то потребно. Први пут од порођаја, осетила је наду.
Шерон је временом почела да се отвара Карен, делећи своје страхове, наде и снове. Њихово пријатељство је сваког дана постајало све јаче. Шерон је почела да види Карен не само као медицинску сестру већ и као пријатељицу и менторку.
Шерон је сваког дана постајала све самоуверенија мајка.
Суочавале су се са изазовима родитељства заједно, славиле мале победе и носиле се са неуспесима. Шерон је чак одлучила да нађе посао са скраћеним радним временом како би издржавала себе и своје бебе.
Када је видела Кевина, била је толико шокирана да није могла да дише. Није мислила да ће га поново видети, посебно после свега што се догодило.
Погледао ју је, а израз лица му је постао мање озбиљан. „Шерон, жао ми је. Био сам уплашен и побегао сам, али сам се вратио. Молим те, дај ми шансу. Желим да будем ту за тебе и девојчице.“
Већ је проживела свој живот, али је ипак морала да проживи остатак својих дана. Овог пута, Шерон је била спремна да преузме контролу над својом причом.
