После сахране, када су последњи гости већ отишли, у кући су остали само рођаци.
Очев тестамент није остављао простора за спор: најстарији син, Сем, добио је кућу и џип, док је средњи син, Брајан, добио чамац и значајан део уштеђевине. А Клер је добила стару шталу.
Некада је била „татина девојчица“, омиљена у породици. Али последњих четрнаест месеци, њен живот се свео на бригу о болесном оцу: бирала је лекове, устајала ноћу, помагала када ју је помешао са њиховом мајком. Њена браћа су ретко долазила, а сада су се шалили на рачун њеног „наследства“.
– Па, штала је такође нешто, – насмешио се Брајан. – Прашина, мишја гнезда и све што је некада тамо скривао.
Сем је додао:
– Сећаш се, рекао је да си углавном повезана са овим местом?
Следећег јутра, Клер је отишла у шталу. Брава на вратима је одавно била скинута. Унутра, сунце сија кроз пукотине, слојеве прашине, бале сена и стари алат. Почела је да сређује, пролазећи кроз сваки угао собе.
Када је стигла до последње гомиле, приметила је нешто чудно. Испод сена била су дрвена вратанца са гвозденим прстеном. Одлучила је да их отвори следећег дана.
Са батеријском лампом и пајсером, подигла је шкрипави поклопац, откривајући спуст у дубок подрум. Степенице су водиле у хладну собу, већу од саме штале. Међу ђубретом је пронашла прашњаву боцу вина из 1993. године са поруком на којој је писало: „За посебан дан“.
Боца се разбила, а мали месингани кључ са иницијалима „C.M.“ се откотрљао. Био је то први од три кључа које је морала да пронађе у старим врећама и кутијама. Други је био сребрни, трећи је био сићушан, са црвеном траком.
Сва три су одговарала бравама старог сефа скривеног иза ормарића. Унутра је била коверта са воштаним печатом, новац, златници, накит, документи и сомотска кесица са нечим што је звецкало.
У писму, њен отац је написао:
„Колачићу, ако ово читаш, то значи да ниси одустала. Оставио сам ти шталу не зато што је била бескорисна, већ зато што сам знао да ћеш у њој пронаћи још. Све овде је твоје. Зато што си остала уз мене. Увек си била моја храбра, радознала девојчица.“
Клер је чврсто држала писмо уз срце. Није рекла својој браћи о налазу. Неколико недеља касније, када се прашина слегла, продала је неке од драгоцености и донирала новац локалним фармама, добротворним организацијама и породици која је изгубила дом. Задржала је довољно за малу башту иза штале за себе.
Браћа никада нису сазнала истину. Али она је знала: свако је добио оно што је желео.
Разговарајте
