Аукцијска сала није била ни луксузна ни блистава. Маргарет је деловала као једна од многих међу равнодушним купцима, али њен поглед се задржао на сребрном Мерцедес-Бенцу 190Е – „Бејби Бенцу“ о коме је сањала још од средње школе. Њена стара Тојота се недавно потпуно покварила, и сада је одлучила да ризикује. Нико није дигао руку, а када је чекић аукционара ударио у дрво, аутомобил је отишао код ње за мање од месечне плате.
Мотор је тутњао, шкрипао и угасио се. У радионици, механичар Кен је само одмахнуо главом:
„Видећемо шта можемо да урадимо.“
Следећег дана је позвао. Било је нешто чудно у његовом гласу.
„Маргарет… нису пронашли проблем са твојим аутом. Нешто сасвим друго.“
Провидна пластична кеса је лежала на радном столу. Унутра је била стара ролна фолије и пожутели комад папира пресавијен на четвртине.
На њему је, брзоплетим рукописом, писало:
„Одлазим. Молим вас, не чекајте ме. – Д., 3. март 1985.“
Без другог имена, без објашњења.
Радозналост се претворила у анксиозност. Те вечери, отворила је лаптоп и почела да тражи.
Неколико минута касније, на екрану се појавило познато лице.
„Дејвид Армитиџ, 25. Нестао у марту 1985.“
Исечци из новина су сви говорили исто: нема трага, нема тела, нема објашњења.
Коначно, одлучила се и одвезла се до адресе коју је пронашла. Жена са седом косом и уморним погледом отворила је врата. Била је то Евелин Армитиџ.
Маргарет јој је испричала све – о ауту, филму, поруци.
Евелин је дуго ћутала, гледајући фотографије. „Да ли се његов ауто вратио? После свих ових година?“, шапнула је.
Затим је извукла коверту са новцем.
„Увек мало одвојим, у случају да неко сазна. Молим те, узми то. Иди. Сазнај истину.“
У зору, Маргарет је кренула на север.
Први траг ју је довео до Сент Катариса у Канади.
У једној радионици за лимарију, старији човек по имену Винс је запрепашћено гледао у Мерцедес:
„Вау… То је Дејвов ауто. Радио је овде лета ’85, прави мушкарац.“
Неколико блокова касније, Маргарет је стала код Викиног ресторана. Старији власник се развеселио на то име.
„Дејв? Наравно, сећам се. Изнајмио је собу од мене, а затим отворио малу радионицу дрвета. Радио је, учио децу и помагао свима. Умро је пре око десет година од срчаног удара. Мирно, код куће, међу пријатељима.“ Био је добар човек.
Када се Маргарет вратила, поново је дошла код Евелин. Ставила је недавно објављену фотографију на сто – Дејвид у свом студију, седокос и насмејан.
Евелин је дуго гледала у то, а затим шапнула:
„Живео је како је желео.“
Маргарет јој је стиснула руку и на тренутак се учинило као да је прошлост коначно пустила.
Четрдесет година чекања растопило се у једном тихом осмеху.
Разговарајте
