Док је Јонас возио прашњавим путем, његове очи су изненада угледале малу сиву фигуру која је стајала тачно на средини пута. Успорио је и боље погледао – био је то беба носорога. Мала, збуњена и превише крхка за тако сурово место.
Срце му је потонуло: беба је очигледно заостала за мајком или се изгубила. Јонас је пажљиво зауставио ауто и изашао, покушавајући да не уплаши животињу. Али што се више приближавао, то је више осећао да нешто није у реду. Носорог није трчао, није покушавао да се сакрије, већ је само стајао тамо, благо дрхтећи, као да се не усуђује да се помери.
„Хеј, малишанко“, позвао је тихо, руке склопљене попут трубе. „Склонимо се с пута.“
Животиња је само трзала ушима, али се није померила. Љуљала се као да је уплашена или да је боли. Њено понашање је деловало чудно – није било само изгубљено младунче, већ неко ко је изгледа знао: опасно је кретати се.
