Необичан звук прекида успон баш у тренутку када Итан и Нора мисле да је најтежи део иза њих. Искусни пењачи навикли су на изазовне руте, али ово није личило ни на шта што су раније чули. Неколико секунди касније обоје застају и ослушкују тишину стене. Оно што следи мења читав ток њихове експедиције.
Наставили су успон са још већим опрезом. На стени су приметили необичну светлорозу линију која није личила ни на минералне наслаге ни на маховину. Убрзо је одозго допро још један звук — пригушен, као да неко говори. Тада су облици испред њих почели да добијају јасне контуре које нису могле бити дело природе.
Пред њима се указала фасада куће уграђене директно у литицу. Стара дрвена врата била су чврсто уклопљена у кречњак, а делови металног крова изгледали су као да их је планина временом готово прогутала. Са обе стране налазили су се прозори чија су мутна стакла одражавала светлост неба. Испред улаза простирала се уска камена полица, довољно широка да човек стане.
Пошто нису добили никакав одговор након што су дозвали могућег станара, одлучили су да уђу. Унутрашњост није деловала напуштено. Камене степенице водиле су дубље у стену, а ваздух је био влажан и испуњен мирисом земље и зрелог воћа. Изненада су изнад себе чули тешке кораке, као да неко трчи.
Неколико тренутака касније одјекнуо је лом, а затим и очајнички крик. Пратећи звук, стигли су до малог базена унутар пећине, где су затекли мушкарца који је висио наглавачке изнад воде. Нога му је била уплетена у густе винове лозе, па није могао сам да се ослободи.
Нора је стрпљиво размрсила чворове, док је Итан помагао да човек поново стане на чврсто тло. Испоставило се да он већ дуже време добровољно живи у кући сакривеној у стени, далеко од градске вреве. По мирису који се осећао око њега, Итан је посумњао да је пио алкохол, али је непознати објаснио да је берећи дивље грожђе направио напитак од презрелих плодова. Такође је открио да повремено скаче у природни базен испод стене како би се расхладио, али је овога пута изгубио равнотежу и остао заробљен у виновој лози.
Када су напустили необично склониште, све је поново изгледало као обична планина. Ипак, утисак који су понели остао је снажан. Схватили су да чак и на местима која делују потпуно ненасељено могу постојати људи који су свесно изабрали живот далеко од цивилизације. Тај сусрет подсетио их је да природа и даље крије бројне тајне и да нису све приче намењене да постану познате широј јавности.
Разговарајте
