Верује се да су Јевреји први који су то учинили. У Русији су стари Словени практиковали ову праксу.
Пагански Словени су га кремирали, а потом његов пепео закопали у за то предвиђену урну. Покојникове личне ствари стављене су близу урне. Затим су се изводили ритуали, укључујући бацање шаке земље, што симболизује повратак покојника својим коренима и евентуални повратак света на планету. Затим је изграђена конструкција која је затворила гроб као ковчег, осим када је урна била закопана у хумку.
Ова традиција је аналогна жртвовању боговима природе у циљу побољшања плодности локалних поља. Верује се да ако се земља на сахрани не баци у гроб, усев ће пропасти.
Православна црква је утврдила да традиција бацања земље у гроб има само симболично значење и нема за циљ да спречи да се покојник појави рођацима и пријатељима у сну. Другим речима, „Из земље си рођен, и у земљу ћеш се вратити“. Ово се може протумачити као упућивање на материјал од којег је створен први човек.
Важно је напоменути да је у Совјетском Савезу традиција бацања земље на гроб прошла кроз процес приближавања обавезној традицији јеврејских заједница. Током совјетске ере, поштовање хришћанског култа је било забрањено, због чега је сахрана комбинована са црквеним спомен-обележјем била разметљив чин. Ипак, било је могуће консултовати свештеника и добити земаљски благослов да би се олакшао прелазак покојника у царство небеско, јер је то био предуслов за погребну церемонију. Земља је тада бачена у гроб пре него што је напуњен.
У православној хришћанској традицији, приликом погреба, земља из које је покојник рођен не узима се обавезно руком. Уместо тога, користе марамице, које се обично деле на овај дан. Међутим, ове марамице не треба износити са гробља из два разлога: с једне стране због сујеверја, а с друге стране, да би се спречило ширење патогених бактерија. Због тога је препоручљиво купити памучне пешкире за посипање, јер брзо труну у земљишту.
Разговарајте
